Повратак на врх

foto1 foto2 foto3 foto4 foto5
Црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Делиграду подигнута је на делу Карађорђевог шанца 1933. године. Посвећена је изгинулим ратницима у биткама вођеним у Првом српском устанку. Црква је у основи правоугаоног облика са једном полукружном олтарском апсидом и отвореном припратом изнад улазних врата.
По наређење кнеза српског Милоша Обреновића , године 1836. године у малој паланци Алексицу подиже се велелепни храм посвећен ПРЕНОСУ МОШТИЈУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА из града Мира у град Бари.
Алексинац лежи у истоименој котлини, која се пружа од Мезграјске пречаге до Сталаћке клисуре, на саставу река Моравице и Јужне Мораве. Сам град заузима простор на обе стране реке Моравице, с тим што се већи део насеља налази на њеној десној страни. Насеља у његовој околини расута су по пространој котлини и на њеном ободу, као и на огранцима оближњих планина: Озрена, Буковика и Јастрепца. Територија општине Алексинац била је насељена још у праисторијско доба, на шта указује број локалитета са налазима из тог периода. На тлу данашње општине Алексинац откривена су насеља култура из средњег (око 4800-4400 година пре н.е), млађег (око 4400-3800 година пре н.е) и финалног неолита (око 3.800-3.200 година пре н.е). Само мањи број налазишта је откопаван и проучаван.
Бованско језеро је језеро које се налази на Сокобањској Моравици код Бовна између Сокобање и Алексинца. Језеро је вештачка акумулација настало градњом бране 1978. године, у систему регулације слива Мораве и хидроцентрале „Ђердап“ са задатком да задржи наносе брдских и планинских река, а истовремено да акумулира велике количине воде. Језеро је удаљено преко 20 km километара од Алексинца, а 12 km од Сокобање и налази се на регионалном путу Алексинац-Сокобања-Књажевац. Језеро је дуго 8 km, највећа ширина му је 500 m, а дубина 50 m. Бованско језеро преко постројења за пречишћавање воде водом снабдева град Алексинац.
Спомен црква Свети Тројица у Горњем Адровцу налази се на упечатљиво уздигнутој заравни која доминира читавим пределом. Од пута до улаза у храм уздиже се дрворед липа које су доношене са имања грофа Рајевски, из Русије. Имање и спомен црква у родном месту пуковника Рајевског налазе се такође на брду, као аншео изнад крста.

Општинска организација за туризам и спорт

Општинска организација за туризам и спорт "ОТИС" Алексинац има за циљ унапређење и допринос успешнијем пословању привреде, за обављање послова промоције, пропаганде туризма као и обављање делатности из области спорта.

Телефон: 018-804-025

e-mail: otisaleksinac@gmail.com

Интерактивни уџбеник - Делиградска битка

Deligradska bitka

Алексинац лежи у истоименој котлини, која се пружа од Мезграјске пречаге до Сталаћке клисуре, на саставу река Моравице и Јужне Мораве. Сам град заузима простор на обе стране реке Моравице, с тим што се већи део насеља налази на њеној десној страни.

Насеља у његовој околини расута су по пространој котлини и на њеном ободу, као и на огранцима оближњих планина: Озрена, Буковика и Јастрепца.

Територија општине Алексинац била је насељена још у праисторијско доба, на шта указује број локалитета са налазима из тог периода. На тлу данашње општине Алексинац откривена су насеља култура из средњег (око 4800-4400 година пре н.е), млађег (око 4400-3800 година пре н.е) и финалног неолита (око 3.800-3.200 година пре н.е). Само мањи број налазишта је откопаван и проучаван.

Ова територија била је добро насељена у античком периоду, нарочито лева страна Јужне Мораве. Преко територије са десне стране Јужне Мораве пролазио је римски војни пут (Via militaris).

Територија општине Алексинац такође је добро насељена и за време Византије, у периоду пре доласка Словена. Са доласком Словена, територију данашње општине Алексинац насељавају Срби. На географским картама из прве половине XII века налази се варош Миларека (римско утврђење кастела Millareca, обновљено за време византијског цара Јустинијана I, у периоду од 530-552.године), која је лежала у близини данашњег Алексинца.

Најстарије податке о садашњим српским насељима на данашњој територији општине Алексинац имамо са краја XIV века и то: о Глоговици, Љубешу, Бовну и Липовцу.

Почев од XVI века имамо податке о Алексинцу и већини садашњих насеља на територији општине Алексинац. Најстарији подаци налазе се у дефтеру за Крушевачки санџак, број 55 писаном 1516. године. Из њега закључујемо да су скоро сва садашња насеља на тој територији, као и сам Алексинац средњевековног порекла.

Преко ове територије одржаване су од најстаријих времена сувоземне везе између Европе и Азије. Преко ње су се кретале и велике војске у освајачким и одбрамбеним походима, јер су ту пролазили војни друмови, познати под општим именом Цариградски друм.

За настанак Алексинца као насеља од значаја је сама конфигурација земљишта. Алексинац се као насеље најпре формирао у подножју брда Градиште (228м), у јужној половини данашњег села Вакуп, која и данас носи назив Варош, па се одатле преселио на данашњу локацију. Јужно од Вакупачког градишта почиње ерозивно проширење Моравице са широко отвореним челом према равном Поморављу. Источну границу проширења чини кристаласта маса Рујевице (352м), а западну терцијерна коса Логоришта (275м). Ово проширење, величине око 1,65 км2 представља онај топографски простор у којем се је Алексинац у току свог историјског развоја до данас изградио.

Алексинац се од средњевековног села током своје бурне историје развио у привредни, административни, судски, културни, просветни и здравствени центар своје околине. На његов развој у првом реду утицале су саобраћајне везе. У XVI веку нашао се на новом турком Цариградском друму и постао важна станица за преножишта путника, што је условило да у њему почетком XVII века, Турци подигну тврђаву чија посада је имала задатак да штити путнике на друму од хајдука.

Поред саобраћајних веза, развој Алексинца одредили су и привредни услови. Његовој околини било је потребно место за размену добара, локално средиште. Такав развој доживљава од почетка XVII века.

Велики значај околина Алексинца имала је у српско-турским ратовима 1804-1813. и 1876-1878. године. Наиме, 1804. године избио је Први српски устанак. Алексинац, који је у то време припадао Лесковачком пашалуку, први додир са устанком имао је 1805. године, када је кроз њега прошла војска нишког мухафиза Хафиз-паше. Славни дани у овом устанку настају 1806. године, изградњом утврдјења код Делиграда, девет километара северозпадно од Алексинца. Позната битка, у којој су Срби однели победу над Турцима одиграла се септембра 1806. године. Алексинчане је у боју предводио војвода Стојан Цветковић.

Од изузетног значаја за развој Алексинца је што је од 1833. до 1878. године био гранично место према Турској царевини, па је преко њега кретала сва робна размена између Средње Европе и Турске, због чега је ту постојала царинарница, карантин и окружни суд који је издавао визе за улазак у Србију преко Алексинца.

Развој Алексинца као граничног места према Турској царевини посебно је помогао кнез Милош. Он је Стевчи Михајловићу, кога је послао за ђумургџију (цариника) у Алексинац, казао: „Ја сам науман, тако ако Бог да, да у Алексинцу подигнем велику варош, као кључ сада од Србије, те тако и два главна ђумрука: од турске стране Алексинац, а од ћесарске Београд“.

И доиста, Алексинац, је, после ослобођења од Турака (децембра 1832. године) стално напредовао. У њему је по наређењу кнеза Милоша, организовано, једно за другим, седиште среза, царинарнице, карантина, округа и окружног суда. По уговору између кнеза Милоша и Енглеске, у њему је смештено од 1837. године седиште енглеског курира који је у Алексинцу примао и експедовао енглеску пошту из Турске и за Турску. Након Београда и Крагујевца, трећа пошта у Србији отворена је у Алексинцу, почела је са радом 1840. године. Први телеграм у унутрашњем саобраћају послат је из Алексинца 11.априла 1855. године у 8 сати и 10 минута (датуми у овом пасусу су по старом календару). На основу уговора Капитупација, закљученог између Аустрије и Турске, у Алексинцу је од 1841. до 19. септембра 1869. године било и седиште аустријске поште. Јохан Апел отворио је пивару у Алексинцу 1865. године. Видљив је стални напредак све до Српско-турских ратова 1876-78. године.

Алексинац и околина су одиграли важну улогу и у Првом српско-турском рату 1876. године. Ту је било седиште штаба кнеза Милана Обреновића, а чувена је и битка на Шуматовцу коју су Срби добили. У овом рату се уз Србе борио и велики број добровољаца из многих европских држава и Русије. Најславније је име пуковника Николаја Рајевског, који је погинуо код Адровца, а чије срце је сахрањено у порти манастира Свети Роман код Прасковца. Личност пуковника Рајевског послужила је Лаву Толстоју за обликовање лика грофа Вронског у роману Ана Карењина.

После Српско-турских ратова у којима је Србија ослободила од Турака четири округа – нишки, пиротски, лесковачки и врањански – Алексинац престаје да буде гранично место и његову граничну улогу преузима Врање на југу, Пирот на истоку и Прокупље на западу. Изградња железничке пруге на удаљености од око 4км од Алексинца знатно умањује његов значај као саобраћајне станице и тако престаје његов интезивни развој.

Вредно је поменути да су Јохан Апел и др.Ђорђе Димитирјевић затражили и добили 28.маја 1883. године повластицу звану „Краљевац“ да на површини од 950 хектара могу испитивати и експлоатисати рудно богатство. Након истраживања која су била повољна они су 21. октобра 1887. године извадили нову повластицу под именом „Нови Краљевац“ у величини од 260 хектара и на укупној површини од 1210 хектара почели експлоатацију. Први рудари били су Италијани, које је Апел довео, а од којих су сељаци учили рударски посао. Спиридон Гопчевић 1888. године помиње у околини Алексинца поред налазишта шкриљаца о којима је први писао Сима Лозанић 1878. године налази се и налазиште угља коje је квалитетом негде на средини између каменог и мрког угља, масан је и један од најбољих гасних угљева. Већа производња отпочела је тек 1895. године, а угаљ је имао доста добар пласман на тржишту. Апелови синови продали су 1902. године рудник белгијском инжињеру Емилу Фроману који ангажује немачког геолога Бајшлага да изврши истраживачке радове. Пошто су истраживања показала одличне резултате, окуплио се 66 белгијских акционара и 11. маја 1903. основало „Безимено друштво за експлоатацију Алексиначког рудника“ са седиштем у Бриселу. Рудник је национализоаван 5. децембра 1946. године. Нажалост, након велике катастрофе у којој је погинуло 90 рудара, а која се догодила 17. новембра 1989. године, Алексиначки рудници су затворени.

Велики допринос Алексинчани су дали и у Првом и Другом светском рату. Они су делили судбину Србије која је у Првом светском рату изгубила трећину становништва, односно половину одраслог становништва.

(Припремљено према: Миодраг Спирић, Историја Алексинца, Алексинац, 1995)

ПРЕПОРУЧУЈЕМО

Istorijsko nasledje

Kalendar manifestacija

Lov i planinarenje

Mapa grada

Rajevski

Rukotvorine

seoski turizam

Turisticka karta Aleksinca i okoline

Број посетилаца

Данас 0

Јуче 44

Ове недеље 44

Овог месеца 734

Укупно 54696

LOGO Mobile